RADIVOJE MARKOVIĆ





IZ MOG PERA !

Ja moram da kažem da u mome razvitku, u mome životu, sve stvari su se odvijale suprotno od onoga što sam želeo.

Hteo sam da studiram književnost kad sam završio gimnaziju, a završio sam prava. Naravno, iz materijalnih razloga. Čak sam objavio kao student neke književne radove, neku književnu prozu. Bežao sam od novinarstva - postao sam novinar. Kad sam ušao u novinarstvo, ja sam bežao od sportskog novinarstva - postao sam sportski novinar. Iz toga ne treba zaključiti da ja žalim za onim što sam uradio ili za onim što sam, tako da kažem, promašio. Naprotiv, ja sam vrlo zadovoljan ali mogu da konstatujem da se u mome životu sve razvijalo suprotno.

Što se tiče moga početka, počeo sam vrlo mlad kao gimnazista. 1926.g. kao djak šestog razreda gimnazije počeo sam da dopisujem "Beogradskoj pravdi" u koju sam prešao 1932. a onda 1937. u Radio Beograd gde sam bio svih godina sem ratnih.

Često su me pitali kako se, bez i najmanje pauze, pri prenosu nekog sportskog meča ne umorim iako veoma brzo govorim? Radi se o navici, o ekonomisanju svojim mogućnostima, o ekonomisanju plućima i uspostavljanju jednoga tempa koji u datom trenutku čoveku odgovora. To je jedna dispozicija sa kojom čovek raspolaže ali nikada ne zna njene granice dok ne dodje na posao, dok ne stane pred mikrofon.

U novinarstvu jezik je veoma značajna stvar, to je naš osnovni alat. Povezano s tim, nema dobrog novinarstva i uspešne propagande bez dobroga jezika. Da bi se čovek približio slušaocu, treba da mu govori i da mu se obraća jednim dobrim jezikom. Stojim na stanovištu da ono što je jednoga trenutka možda dobro, već posle izvesnog vremena može biti loše i da se jezik mora osvežavati, mora obnavljati i da takav napor mora da pokazuje, ne samo svaki radio reporter nego i svaki novinar uopšte.

Dosta sam radio na stručnim stvarima: radio reportaži, putopisima, boksu, fudbalu ali sam smatrao da to treba stvaviti na papir i dati jednu trajniju formu te napisao nekoliko knjiga. Za radio novinarstvo, pogotovo, važi da jedan napis traje koliko i vodeni cvet. U štampi možete naći nežto u kompletu kasnijih godina kada vam padne napamet da to potražite, a žto se nas ljudi sa radija tiče, to jedanput ode preko radija i nikad više. Ne ostavljamo traga za sobom.