Home

SUBOTICA

GRAD ZA OPUŠTANJE


Miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, niti naporne događaje koji opterećuju.




Umesto da ovaj esej počnem sa Subotičanima poznatom frazom "grad na severu Bačke", za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silveter Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.

Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje i knjižara koja nosi njegovo ime, mada je mojim sugrađanima poznatija kao "Mirkova knjižara". Sledeći naš sugrađanin se nije ovde rodio, već u Rumuniji, malo manje od pola životnog veka je putovao po Austrougarskom carstvu, njegov otac je posedovao putujući muzej koji je njegova majka preuzela posle njegove smrti, a žena, Eržebet Bek posle svoje smrti ostavila subotičkom muzeju. To je čovek koji je u ovom delu Evrope prvi otvorio bioskop, i snimao edukativne filmove, prosvetljivao narod. Danas po njemu ime nose poznata diskoteka, bioskop koji je nedavno otvoren i prestižna filmska nagrada koja se dodeljuje na Palićkom filmskom festivalu. To je Aleksandar Lifka. Po svojoj želji je i sahranjen na subotičkom Bajskom groblju.




U ovaj opus bi trebalo da se ubroje i car Jovan Nenad koji je nekad posedovao ovaj deo Vojvodine, Matija Korvin mađarski kralj koji je na neki način nasledio cara Jovana i živeo na ovim prostorima, Oskar Vojnić, pisac, geograf, vulkanolog, zoolog i etnolog, Dušan Petrović – osnivač prve slavenske štamparije i dopisnik "Nevena", Deže Kostolanji ugledni mađarski književnik, Ištvan Ivanji koji je zaslužan razvoj gimnazije,osnivanje Gradske biblioteke i Gradskog muzeja.

Kad smo kod mesta za izlaženje u uži krug mojih omiljenih ulaze Trubadur, Beer i Stara picerija. Ali to su mesta koja bih preporučila onima koji vole dobar rok ili eventualno džez. Za one koji vole tzv. fensi mesta tu su "Boss" koji ima lepu baštu u dvorištu secesijskog zdanja koji je sada Moderna galerija Likovni susret, starijim sugrađanima poznatiji kao Rajhlova palata. U bašti su izloženi radovi poznatog vajara Save Halugina, sve u svemu mesto sa stilom, na ovaj način okarakterisano zbog devojaka mlađeg uzrasta lako odevenih, ali tamo zna biti dobrih svirki s vremena na vreme. "Sax" je lokal pored sa takođe lepom baštom. "Stara picerija ", hmm, ni fensi mesto, ni ono za matorce. Lično me je najviše očarao njegov enterijer. Pun je starih slika, figurica, uramljenih fotografija od pre dva veka, starinskog nameštaja. Sa prigušenim svetlima daje osećaj mističnosti. To je mesto koje preporučujem nekom dečku da izvede devojku čije srce želi da osvoji.




Ljubitelje teatra ću morati razočarati, jer se nadaleko poznato Narodno pozorište renovira i biće van upotrebe minimum pet godina, ako je verovati arhitektama grada. To pozorište je podignuto pre jednog i po veka, tačnije 1853. imajući svrhu hotela. Između dva rata jedan deo je služio za državnu poresku upravu, a 1944. osim kafane tu je osnovano Narodno pozorište. Građevina je menjana, proširivana i prepravljana. U prostorijama kafane su nekad održavani balovi, predstave, zabave i bioskopske projekcije. Punu jednu deceniju, subotičko pozorište imalo je čast da u njemu režira Ljubiša Ristić. On je kasnije postao poznat po predstavama na neobičnim mestima kao što su Sinagoga ili napuštena zgrada fabrike. Početkom devedesetih u foajeu pozorišta je otvoren ugostiteljski lokal Yu Fest, u kojem su do početka obnove teatra održavane svirke sa poznatim gostima: Orthodox Celts, Negativ, Van Gogh, Neverne bebe, Super s karamelom, i mnogi drugi i jednako dobri.

Osim Narodnog pozorišta u Subotici postoji i Dečije pozorište. Otvoreno je 1934. Prvobitno je bilo lutkarskog karaktera. Prvi reditelj, lutkar i scenarista bio je Oton Tomanić, po struci inženjer. Rad pozorišta je obnovljen posle Drugog svetskog rata, otkada rad ne prestaje. Profesionalna postava krenula je sa radom sezone 1953/1954, a predstavom Dečaci Pavlove ulice, ime ove institucije zvanično postaje "Dečje pozorište-Dječje kazalište-Gyermekszínház". Predstave Dečijeg pozorišta su namenjene svim uzrastima i predškolskom uzrastu i srednjoškolcima; izvode se i bajke i dela Šekspira.




Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Prvobitno je bila stambena zgrada. Namerno je smeštena pedesetak metara naspram železničke stanice; arhitekta je želeo da je svi vide. Iste godine on se useljava sa ženom i dve kćerke. Nakon četiri godine bankrotira. Godine 1907. kompletna imovina Ferenca Rajhla prodata je na aukciji da bi se naplatili dugovi. Napušta palatu, svoju preostalu imovinu pakuje u voz i odlazi prvo u Segedin, a zatim se seli u Peštu gde doživljava duboku starost.




Palata je jednospratna, raskošna zgrada, u eklektičkom stilu sa primesama mađarske varijante secesije. Na fasadi je smelo korišćena Žolnai keramika. U prizemlju je bila smeštena posluga, kuhinja, pomoćne prostorije; na prvom spratu se nalazio raskošan salon, ženska i muška soba za primanje, pušionica u orijentalnom stilu, bilijar sala, sala za muziciranje, četiri dečije sobe i kupatila. Kuhinja i trpezarija su bile povezane ručnim liftom. Dvorišni deo je bio namenjen za odmor, kao i danas, jer se tamo nalazi već pomenuti Boss. Na celoj zgradi dominira motiv stilizovanog srca. Nakon Rajhlovog bankrotstva grad otkupljuje zgradu koja je do Drugog svetskog rata bila stambena, a nakon rata se useljava gradski muzej, da bi od šezdesetih tamo bio Likovni susret.




U našoj zemlji postoje tri sinagoge - u Beogradu, u Novom Sadu, i, meni najlepša u Subotici. Projekat je započet 1900. a u upotrebu je predata u oktobru 1902. Jedna je od najlepših, karakterišu je smela i moderna arhitektonska rešenja. Na toj građevini najimpozantnija je kupola. Na tankim nosećim zidovima, uzdiže se na 21 metar iznad tla. U sinagogi su održavani mnogi koncerti klasične i duhovne muzike, sve u čast arhitektama koji su učinili da bude jedna od akustičnijih u ovom delu Evrope. Na zidovima se nalaze četiri rozete, prečnika 4,5 metra. Vitraži su delo Mikše Rota. Na vitražima preovlađuju motivi stilizovanih latica karanfila, ruže, ljiljana i paunovog perja. Sinagoga je pod zaštitom UNESCO-a, i predstavlja sećanje na četiri hiljade Subotičana koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata. Restauracija je počela 2002. godine, deo novca su obezbedili NJKV Aleksandar Drugi Karađorđević i princeza Katarina, pošto su posetili Sinagogu. Ova jedinstvena građevina je uvrštena u sto najugroženijih u svetu. Projekat su izradili Deže Jakab i Marcel Komor. Pomenuta trojica su zaslužni i za jedno veličanstveno zadanje u samom centru Subotice.




Gradska kuća građena je od 1908. do 1910. u stilu eklektike, sa primesama secesije i obeležjima mađarskog folklora. Krivci za sintezu arhitekture i umetnosti su Deže Jakab koji je bio nesuđeni slikar i arhitekta, i Marcel Komor koji je rešio građevinu kao veoma funkcionalan objekat određene namene. Gradska kuća ima četiri ulaza. Ulazi se kroz čipkasto modelovan željezni portal koji je samo uvertira onome što predstoji. Sledi stepenište koje se na odmorištu razgranava na dva dela koji vode u Veliku većnicu. Zidovi su obloženi izrezbarenim, drvenim lamperijama. Dominira motiv lale. Deže Jakab je sarađivao sa stručnjacima iz Žolnai keramike u Pečuju i sam kreirao keramiku. Zasigurno se zna da je sve detalje od kvaka na vratima, preko svih dekoracija kreirao po svojim zamislima. Zidovi pored stepenica koji vode u Veliku većnicu obloženi su pločicama Žolnai keramike. Iznad njih se nalaze pločice sa znakom svih zanata koji su u to vreme opstajali u Subotici. Dve keramičke ptice se nalaze na odmorištu stepeništa. Jedna od njih u kljunu ima prsten, simbol kraljevske loze Korvinovih, nekadašnjih vladara na ovim prostorima. Od vitraža u Velikoj većnici zastaje dah. Mikša Rot je izradio dva paža, cara Ferenca Josifa i caricu Mariju Tereziju. Najlepše vitraže mađarskih kraljeva je napravio Šandor Nađ, to su likovi Janoša Hunjadija, Verbecija, Ferenca Rakocija II, Ferenca Deaka, Lajoša Košuta, Matije Korvina i Lajoša Nađa, mađarskih svetacai - sv. Laslo i sv. Ištvan.




Najgledaniji detalj na Gradskoj kući je svakako sat. Postavljen je na tornju i okrenut na sve četiri strane sveta. Zamišljeno je da bude kao na Metropolitenu, da otkucava svakih četvrt i pun sat. Pre 35 godina ceo sat je zamenjen. Napravljen je novi električni mehanizam, brojčanik sata je od pleksiglasa i osvetljen jakom svetlošću, da se može videti i noću.

Od početka gradnje, i decenijama kasnije negirala se vrednost Gradske kuće, sve do 14. februara 1967. kada je sud u Novom Sadu doneo odluku da se Gradska kuća u Subotici stavi pod zakonsku zaštitu kao spomenik kulture. Ova građevina je prva u stilu secesije koja je stavljena pod zakonsku zaštitu. Glavni ulaz je okrenut ka zapadu. U Velikoj većnici, četvrtkom i subotom održavaju se venčanja.




Korzo je posebna priča. To je glavna ulica u Subotici. Na neki način može se reći da je pandan Zmaj Jovinoj u Novom Sadu. Ime ove ulice je kroz istoriju menjano: Košutova, Kralja Aleksandra, Republikanska, Borisa Kidriča. Šetalište je otvoreno u drugoj polovini XIX veka kada je izgrađen put od železničke stanice, preko Rogine bare (danas Lenjinov park) do Narodnog pozorišta. Počinje palatama Prokeš i Manojlović. U vremena kad su se nosile narodne nošnje, Korzoom se "šetalo'' više zlata nego što je bilo u banci u gradu. Te šetnje su se obavljale nedeljom posle mise. Devojke koje su imale simpatiju skretale su u ulicu koja je poznata kao Mali Korzo, da ih znatiželjne oči roditelja ne vide. Danas se na Korzou nalaze kafići i butici u koje ako želite da nešto kupite bolje da ulazite sa više hiljada dinara u džepu. A kafići i nisu nešto skupi.




Biblioteka u Subotici postoji još od 1890. Zgradu je projektovao već pomenuti Rajhl, pet godina pre nego što će ona biti otvorena. Gradnja je završena 1896. Sve do Drugog svetskog rata služi kao Kasina ili Dom kulture. Mesto gde je današnja čitaonica je nekad bila balska dvorana, postojale su sobe za čitanje novina. Od 1945. do 1954. u toj zgradi je bio Oficirski dom, da bi već pomenute 1954. postala biblioteka što je i danas. Svojim prednjim delom je okrenuta prema centralnom trgu. Posle više od sto deset godina postojanja, biblioteka je utočište za oko 280.000 knjiga. Do njih se može doći na nekoliko načina: preko pozajmnih odeljenja za decu i odrasle, odakle se knjige mogu iznositi, naučnog odeljenja, gde se rad sa istim dozvoljava samo u čitaonici i gde se mogu naći retke knjige koje više ne doživljavaju publikaciju. Na zavičajnom odeljenju se nalaze one publikacije koje su objavljene u Subotici. Ovde se mogu naći veoma zanimljive monografije o samom gradu, građevinama, ljudima koji su ovde proveli deo ili ceo svoj vek ili su na neki drugi način ostavili traga u istoriji. Pored knjiga, novina, kataloga i ostalih izdanja, biblioteka poseduje i mnoge zvučne zapise koje digitalizuje.




Majmun plac je, sada slobodno mogu reći, legendarno sastajalište naših roditelja. To je ništa drugo nego ograda od kovanog gvožđa, koja se nalazi ispred Gradske kuće. Ovo je bila strateški važna pozicija sa koje se sve moglo videti i na kojoj se uz malo sreće dobro moglo izgibiti i masi. Tu je bilo popularno okupljalište mladih, mesto gde je dečko izvodio svoju devojku, i, ma koliko to surovo zvučalo tu su se one pokazivale. Ovde se dolazilo oko pet poslepodne, koji minut kasnije i sva mesta na Majmun placu su bila zauzeta. Ta ograda je i danas na istom mestu, ali sve manje mladih sedi na njoj. Tek po neki prolaznik koji svrati do obližnje poslastičarnice, pa baš na ovom, nekada veoma vaznom mestu, pojede sladoled, ili dve prijateljice koje su se zamorile kupovinom pa sa ovog mesta osmotre dešavanja.

Svi koji dođu u Suboticu, dožive je na poseban način. Turiste očarava specifičnim spojem kultura, koji se odražava u arhitektonskom stilu. Ovaj grad je veoma miran u smislu njenih stanovnika, nema incidenata na ulici, dobacivanja. Ukoliko se neko upusti u nedeljnu promenadu Korzoom, primetiće reku ljudi koja mirno teče, sliva se i odliva iz brojnih lokala u samom centru grada. Dozvoliću sebi lukskuz da Suboticu uporedim sa Veronom; miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, naporne događaje koji opterećuju. Ako Vam Subotica nije zadovoljila apetite za odmorom, uvek Vam je na raspolaganju Palić koji će, sigurna sam nadomestiti sve nedostatke Subotice. Dobrodošli!


Mirta Ištvanović





RADIO 103
Georgija Dimitrova 11
24000 Subotica

Marketing: +381 (0) 24 / 580-440
Studio: +381 (0) 24 / 555-103